Njen glas prepoznatljiv je među hiljadama drugih. Ime Usnije Redžepove, preminule pre skoro četiri godine, vezuje se za južnosrbijanski melos, a njenu karijeru obeležile su pesme koje nemaju rok trajanja. Usnijina želja bila je da studira arapski jezik i književnost, pa je to i upisala. Živela je u Studentskom gradu u Beogradu i o pevanju nije ozbiljno razmišljala sve do „Koštane“.
– Za nju je „kriv“ Boško Pantić, muzički urednik televizije „Beograd“ koji me je upoznao na jednom mom putovanju za Skoplje. On je takođe, putovao tamo na neku proslavu. Čuo je da pevam, tražio mi je da nešto otpevam. Dao mi je broj telefona da mu se javim kada dođem u Beograd. Naravno, nisam se javljala. Kada se ukazala potreba za Koštanom, on me se setio, pa me je i potražio. Našao me preko Muharema Serbezovskog i mojih roditelja. Kada je krenula cela priča sa Koštanom više nije moglo nazad – ispričala je Usnija u jednom intervjuu.
A „Koštana“ je definitivno obeležila njenu karijeru. Usnija ju je igrala punih 26 godina, od 1973. godine, pa do pred samo bombardovanje.
– Donela mi je i mnogo ličnog zadovoljstva jer sam zaista volela tu ulogu. U njoj sam mogla da se iskažem u potpunosti i kao glumica, i kao pevačica, i kao igračica. Ona mi je donela Sterijinu nagradu i plaketu Narodnog pozorišta. Pre nego što sam ja upala kao nova ta postava je odigrala „Koštanu“ 150 puta. Veće pohvale od reči Raše Plaovića, doajena pozorišta, koji je rekao da je to najautentičnija „Koštana“ za mene nije bilo. Sećam se i da je u jednim novinama koje su imale pozorišnu kritiku tada izašlo da je to bljesak te predstave.
Pored ove sjajne uloge, Usnijinu karijeru obeležile su i mnoge pesme. Među njima su svakako „O pesmo moja, o igro moja“, „Kazuj krčmo, džerimo“, a kasnije „Živote moj,“ „Oko Niša kiša“ koje su, svaka na svoj način, značile iskorak u njenoj karijeri.
