Kada je imao slobodnog vremena voleo je da se osami. Na svega šezdesetak kilometara od Beograda nalazio se Šabanov raj na reci. Čim grane proleće kralj folka odlazio je u svoju vikendicu u Krčedinu, gde je provodio maltene celo leto. Tamo je imao i drugare ribolovce sa kojima je pecao preko dve decenije. A jednom prilikom ispričao je i od koga je nasledio ljubav prema pecanju.
– Od mog pokojnog oca koji je takođe bio ribolovac. S obzirom na to da sam Šapčanin, od malih nogu bio sam na Savi sa ocem. Sava je tamo najlepša i najšira – podsetio se i svog prvog ulova – Šaran je bio moj prvi ulov. Otišao sam na pecanje sa ocem i imao sam sreće da ulovim dva šarančića, težine oko 300-400 grama. To je bila početna faza i neko moje zaljubljivanje u pecanje.
Najveća riba koju je ulovio bio je upravo som sa fotografije, a pecao je i u inostranstvu.
– Jednom prilikom sam u Americi uhvatio jesetru ili, kako je oni zovu strđena, koji je imao preko trideset kilograma. Međutim, pošto je ova riba zakonom zaštićena morao sam da je vratim u vodu. Ako lovočuvar uhvati nekog sa tom ribom kazna je 5.000 dolara. Sa jesetrom smo se slikali, pa smo je vratili u vodu.
Ipak, više je voleo rečni ribolov.
– U Americi ima mnogo reka, pa sam i tamo često pecao. A za morske ribe nisam stručnjak. Ima ljudi koji to vole i znaju.
Dešavalo se da riba izmakne, a jednu situaciju posebno je pamtio.
– Toga bude skoro svake godine. Sećam se jedanput bio sam usidren na čamcu na Dunavu. U jednom trenutku udario je štap i ja sam počeo da se borim sa ribom. Ona se otimala, a kako je čamac bio mali, počela je i njega da vuče. Siguran sam da je bilo nešto veliko, a na kraju je otišlo nekom srećnijem pecarošu.
Kako su izgledali njihovi dani u Krčedinu Šaban je ispričao u jednom intervjuu. Kada se riba ulovi, ekipa se odmah organizuje. A pevač je priznao da je njemu retko zapadao najgori deo – čišćenje ribe.
– Ribu uglavnom čiste Miša, Barba ili njegova supruga. Ponekad i ja pomažem. Ponekad ja seckam luk ili stavljam začine za pečenje ribe ili kuvanje čorbe. Hvatamo sve što ima u Dunavu. Ipak, najsrećniji smo kada ulovimo više bele ribe. Ona nam je najzanimljivija za jelo. Nju pečemo maltene svaku noć. Nekako smo se svi zaljubili u belu ribu, pa je jedemo noću bez obzira da li smo uhvatili soma, smuđa, štuku ili neku drugu. Pečemo je u tiganju ili na roštilju, kako kad.
